Чланак Мирка Ђорђевићa о споменику у парку, из „Гласа Шимановаца“ који је веома сликовито описао његову судбину. Чланак је објављен у пролеће 1999. године.
СПОМЕНИК – Мирко Ђорђевић
„Судбина је судбина. а наш споменик у парку шимановачком је заслужио чување а не ружење. Баш као и људи, и споменици имају своју судбину, ти необични белези су знак људског памћења, али чудан знак, они памте и чувају и оно што о њима самима заборављамо или хоћемо да заборавимо.
У парку шимановачком, на лепом месту усред зеленила, стоји деценијама споменик са необичном судбином, одасвуд се види, преко пута је храма светог оца Николаја и увече – за летњег доба посебно – има госте; младићи и девојке, као у свим местима на свету, ту заказују састанке, да и њих запамти, и он – споменик – то и памти; зато је ту да буде спомен – опомена дар мртвима и знак живима, а наш споменик, барем за сада, као да нема имена. Током неколико деценија судбина му је доделила чудно неко пресвлачење. Подигнут је добровољцима из места који су одлазили у Србију, далеко, све до Солуна, да јој помогну у агонији Првог светског рата, чувао је њихова имена; потом су дошли помало нестрпљиви победници из НОР-а који су уклесали имена својих бораца, као да функција споменика није да чува имена и једних и других, као важан знак помирења макар и у смрти и сећању људи; опет је – пре десетак година – пресвучен и враћена су имена старих бораца, док су друга имена нестала. А споменици нису криви – ми смо криви јер нам је памћење кратко, јер заборављамо да свет не почиње од нас нити ће се с нама завршити.
И данас је ту шимановачки споменик, али му судбина и данас није наклоњена; једна генерација, помало збуњена и изгубњена у хаосу историје, хоће да остави и свога белега – Punk Terminator New Age – уз имена неке Весне или Перице су знак некултуре коју дугујемо споменику и пред спомеником, једне некултуре која одбија да памти, а хтела би да запамћена буде.
Свеједно – споменици имају своју судбину и чувају све, и добро и лоше, имена заслужних али и оних који нису заслужни јер заборављају своје претке. Судбина овог споменика – као и сваког споменика – је да буде белег за памћење. И шимановачки споменик припада свима, па и поменутој Весни, само она није свесна тога.“
Погледајте и пар фотографија споменика које смо прикупили…