Почетак напада и Првог рата
Удруженим нападом Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, 5. октобра 1915. год. на Београд, главни град Србије, што је био и почетак општег напада на Србију, почео је први светски рат. Један од најкрвавијих догађаја, у историји Београда, Србије, Света. Крајњи циљ овог напада је био збрисати Србију са светске мапе и “затрти“ српско име. Србију је требало бранити.
Одзив Србије и добровољаца
Иако је била свесна да је напада много(струко) јак и озбиљан противник, тадашња власт у Београду и Србији одлучила је да се супростави. Упућују позив свима који то желе и могу да се укључе и Београд и Србију (од)бране. Схвативши сву тежину ситуације у којој се нашла земља и њен главни град, многи младићи са свих страна Србије похитали су да се ставе Србији и Београду на располагање. У борбу за слободу Београда и Србије. Уједињени у жељи да их ослободе. Међу њима, и међу првима било је и много њих из Војводине и Срема. Није било села у Војводини и Срему из којег се неко није одазвао на позив, пријавио и дошао. Па и из Шимановаца. Међу њима и Светислав Крстић звани Лала.
Порекло и рано доба Лале
Светислав Крстић Лала је рођен 1896. год. у Шимановцима од оца Ђорђа Крстића, тадашњег учитеља и перовође у Шимановцима. И мајке Даринке, домаћице. Имао је и млађег брата Бранка. У тренутку почетка првог светског рата и овог догађаја, има 17 година, ђак је петог разреда гимназије у Сремским Карловцима. И тек што је преживео Тифус.
Прелазак у Србију и добровољачки одред
Након позива државе а по његовим речима: “као да је његов животни пут био одређен, као да му је нека невидљива сила показивала правац, овуда Свето, овим правцем, то је твоја животна стаза,…“, без обзира на све, тајно прелази Саву, одазива се и са 340 момака из Срема га увршћују у тада основани Сремски добровољачки одред. Под командом поручника Игњата Кирхнера, који је из аустроугарске војске непосредно пред рат пребегао и придружио се војсци Србије. А потом са свим осталим војницима који су се први пријавили, придодати у састав одбране Београда под командом генерала Михаила Живковића, команданта одбране Београда и мајора Драгутина Гавриловића команданта одреда у оквиру кога су окупљени сви ти војници. И послат(и) на обале Београда, река Саве и Дунава. Тада прву линију одбране. Према непријатељу.
Чувени говор мајора Гавриловића
Да би их додатно мотивисао и охрабрио мајор Драгутин Гавриловић окупљеним војницима држи говор, тј. издаје заповест (наредбу), која је забележена као једна од најлепших патриотских наредби изречених војницима у рату у историји ратовања у Србији и Свету:
“Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“.
Тридневна борба за Београд
Након чега су Света и остали српски војници уз громогласни поклич кренули у (контра)напад на непријатеља. Уследила је борба. Тешка и крвава. Коју су обележили љути бој, хука, врева, звук рата, ватра, дим, борба прса у прса, ужас,страдања. “ушли смо у град, зашли у улице и сокаке, јурили смо се са швабама, ишли смо и напред и назад, гађали смо и они нас и ми њих, пуцњава је била велика,…када је пала једна од првих граната , претурила нам је леп ручак, пасуљ са сланином, тако смо одмах остали без јела, а нисмо имали ни воде,…сећам се, не волим да се фалим млого разумеш, ја сам са мојој бомбом убио баш петорицу,…они су прошли около, ја потегнем ону последњу коју сам имао за појасом, и збрисао сам их,…И тако је то трајало пуна три дана. И ноћи. Град је био у рушевинама, људске жртве огромне“.
Рана, повлачење и Солунски фронт
Непријатељ побеђује. Из сремачког добровољачког одреда гине њих 223, Света лакше рањен и са целокупном српском војском а у оквиру остатка своје јединице се повлачи на југ. Учествује потом у пробоју „Солунског фронта“ и другим биткама, и на крају рата стиче чин артиљеријског капетана…
Значај ове битке за Србију
Света и остали војници српске војске су се у овој првој бици у првом светском рату у Србији борили херојски, нажалост, нису победили, али овај догађај је показао став Србије и становника Србије, према Србији и непријатељима Србије, што је на крају довело до одбране земље и победе у рату…Због свега, Србија и њени војници па и Света који су учествовали у овој славној бици, стекли су велико поштовање, у Србији и Свету. Чак и од стране непријатеља и њихове војске. О томе сведоче четири изузетна геста.
Поштовање од непријатеља и савезника
Први је подизање споменика херојима одбране Београда и Србије од стране непријатеља, фелдмаршала Макензена, немачког војсковође, који је током Првог светског рата командовао немачким армијама на источном и српском фронту, након победе у бици и заузимања Београда. Односно одликовање Београда, главног града Србије од стране Маршала Франше Депереа, француског генерала из Првог светског рата, једног од највећих војсковођа Првог светског рата, тада на челу своје француске војске и савезника Србије у Првом светском рату, захваљујући коме је на крају непријатељ побеђен и овај рат коначно окончан, због хероизма становника који су га бранили у првом светском рату и његових бранилаца, највећим француским националним признањем, за цивилне или војне заслуге орденом легија части. Само пет градова у свету носи ово одликовање.
Сећање на Лалу из Шимановаца
А што се тиче Светислава Крстића Лале из Шимановаца његова ратна сведочења су објављена у историјским делима и публикацијама, као и у познатој књизи Антонија Ђурића-“За част отаџбине“ по којој је урађена и позоришна представа. Односно његово име је на Меморијалном јавном споменику у сеоском парку у Шимановцима. Довољно или не? Што би он рек’о, “разумеш ти мене, довољно“.
Текст: Александар Саша Ђорђевић
