У ПРЕТПРОШЛОМ ВЕКУ УВЕО СРБИЈУ У 21. ВЕК
Србија је на почетку и после тога била мала сиромашна земља, невидљива на мапи света, ван светских токова и збивања. И то би можда остало и даље тако, и ко зна докле тако, да у 19. веку један момчић из Шимановаца није кренуо у свет трбухом за крухом, променио и себе и Србију, и тако ушао у историју Србије. Тада су Шимановци били неугледно сеоце у сиромашној Србији, а чији су делови били у оквиру великог, моћног Хабзбуршког царства (колико је било велико и моћно, говори податак да се простирало на четири милиона квадратних километара и говорило се да због тога „сунце над њим никада не залази“).
У свом епохалном делу „Време Смрти“ Добрица Ћосић наводи да се у Србији „у историју улазило из торовa и шљивика“. А поменути момчић који је у историју ушао из сремачких шљивика, звао се Теодор Радосављевић, шпица мет (надимак) Теја. Рођен је 1805. године од оца Аврама и мајке Јосипе Радосављевић, у Шимановцима, где је провео прве године детињства и младости. У своје (и за своје) време Теја је био врло „тубљив“ (паметан) и амбициозан, па су га локалне и царске власти приметиле, и са идејом да га „ишколују“ и врате на „локал“, послале су га „на велике школе“ у „велики бели свет“.
У свету се врло брзо снашао, и још брже пењео лествицама знања и хијерархије, стигавши и до знања и до звања. Најпре је био правник на царском двору у Бечу, потом управитељ једне од војних јединица Хабзбуршког царства, такозваног Петроварадинског пука, чија је једна од подјединица била смештена у Шимановцима, па комесар Срема и главнокомандујући српских снага за време ратног стања у Срему, захваљујући чему је Срем „изведен из милитарног стања“ и укључен у Српску Војводину. А на крају, стигао је и до самог врха лествице, знања, звања и моћи, поставши генерал Хабзбуршког царства, фелдмаршал лајтнајт, заповедник војске Хабзбуршког царства.
После војне службе био је дипломата – дипломатски представник и конзул Хабзбуршког царства у Србији, у време српског владара кнеза Александра Карађорђевића, сина Карађорђа Петровића познатијег као Црни Ђорђе, у колективној свести српског народа „највећег српског војсковође свих времена“, односно оца Петра Карађорђевића, највољенијег српског владара свих времена. Кнез Александар Карађорђевић није волео што је дошао на место на које је дошао, и што је морао да ради оно што се очекивало од владара једне земље као што је Србија, и то пошто је тек изашла из турског ропства, са непостојећом инфраструктуром, и покушавала да постане самостална земља, да стане на своје ноге.
Због знања и титула, по природи дипломатског посла, Теја је упознао кнеза и врло брзо постао његов најбољи пријатељ, сарадник, саветник, кум, стари сват, ослонац… Уз знање и одобравање кнеза, уз потпору у сваком смислу па и финансијском, Теја је у једном периоду био неформални вођа Србије, владар из сенке. Кнез је Теји препустио владавину Србијом, па самим тим и будућност Србије и људи који у њој живе. Као човек који је имао визију, Теја је прихватио тако велику одговорност и постао најмоћнија и најутицајнија личност у Србији и једна од најутицајнијих у свету у то време.
Своју моћ и утицај Теја је искористио на најбољи могући начин. Веома се ангажовао за Србију, у то туробно и тешко време рађања самосталних држава. Колико се Србија била издигла и ишла напред у односу на многе државе око себе па и шире, сведочи изјава чувеног француског и светског историчара Шарла Депарђеа, који је 1848. године написао: „Данас, у време огња националног, који се шири Европом, у којој влада рат и бешчашће, Србија је светионик јединства, мира и напретка, какав се ретко виђа“.
Као крајњи резултат Тејиног ангажмана, постављен је темељ на којем ће Србија и Срби у њој стајати у будућности. Србија и Срби су се подигли, ушли у миран период, што је омогућило нагли и убрзани развој, формирање државе, политике, правног поретка, првог српског националног плана – Начертанија Илије Гарашанина, кодекса грађанског права, стајаће војске, државних установа као што су Народни музеј, Народно позориште, основне школе. Први пут у својој историји, Србија је могла да се похвали порастом наталитета.
А на крају, као сублимацију свега, Теја је иницирао, само неколико година након што је то урађено први пут у свету, набавку и увођење телеграфа у Србију. Телеграф је систем за преношење порука на даљину помоћу посебног система сигнала, преко „депеше“ или „брзојава“, како се зове писмо које се доставља телеграфом. Техника преноса се зове телеграфија, порука се преноси помоћу дрвених стубова пободених у земљу и специјалном жицом разапетом између њих.
Најстарији облици телеграфа појавили су се још у древним царствима па и старој Србији, када су коришћени ватрене и димне сигнале. Када се појавио и уведен у Србију, телеграф је сматран за право светско технолошко чудо, а данас се сматра претечом савремених начина комуникације – телефона, компјутера, мобилних телефона, електронске поште, мејлова, СМС порука и друштвених мрежа, без којих је незамисливо данашње и будуће пословање, модернизација и развој света.
Са телеграфом, у Србији је почела прва индустријска револуција. До тог тренутка, кореспонденција у Србији одвијала се јако споро, путем такозваног коњичког пандура и курирске службе. А у том тренутку, средином 19. века, Србија је имала само око 1.200 километара земљаних путева, и само један београдско-цариградски колски друм. Сходно томе, брзина, ефикасност и развој нису превазилазили, симболично говорећи, брзину јахачег коња.
Са телеграфом, путем кога су поруке могле прећи пуно километара за свега неколико секунди, то време је дефинитивно отишло у прошлост. За људе тог времена био је то незамисливи искорак у модерно доба, па је дан увођења телеграфа у Србију био свечано обележен и личио на какав народни празник. Пред зградом у којој је монтиран телеграф окупио се народ одевен у свечано рухо, нестрпљиво чекајући да види то чудо како писмо и реч оде док удариш дланом о длан.
Тадашње најтиражније и најутицајније Српске новине, специјално за ту прилику, извештавале су са лица места о „последњем чуду технике“. Потребни стручњаци за рад на телеграфу ангажовани су из Аустрије и Мађарске. Домаћи српски кадар је у почетку биран из редова најбољих поштанских службеника, а касније за почетнике су узимани најбољи свршени ђаци лицеја, који је у то време био највиша и најбоља школа у Србији. Први телеграфисти били су у истом рангу са најплаћенијим службеницима у Србији – професорима, судијама, лекарима…
Такође на Тејину иницијативу, телеграфска веза прво је успостављена и тако телеграфски саобраћај покренут, између Београда у Србији и „нашег“ Земуна, градића који је био преко реке Саве и тада припадао Срему, а у саставу Хабзбуршког царства. Веза је успостављена преко депеше 17. марта (по старом календару) 1855. године, а порука је из Београда у Земун приспела тачно у 17.05.
Колики је значај Србија поклањала телеграфу, насликовитије сведоче одредбе Телеграфског закона, који је уведен кад и телеграф. У њему се прети тешким казнама онима који би из лакомислености или несташлука уништавали телеграфе и делове телеграфске опреме попут стубова и жица. На пример, трећа тачка тог закона је предвиђала доживотну робију па чак и смртну казну за свако намерно разбијање телеграфа или сечење, обарање или кидање телеграфских стубова, жица и линија, уколико би то проузроковало општу опасност или смрт других лица.
Савремена средства и начини комуникације овај облик комуникације су данас гурнули у запећак, али у част телеграфа, Теје и заслуга за Србију, телеграф се и данас, као званично јединој земљи у свету, и даље користи у Србији, с тим што се телеграфски саобраћај обавља преко компјутера и компјутерских мрежа, посредством шалтерске апликације. У питању је онлајн апликација, а депеша/брзојав или како се данас зове телеграм, може се послати и позивањем броја 1961 са фиксног телефона Телекома Србија. Што се тиче садржаја порука, то су поруке на тему рођења, венчања, смрти…
Занимљиво и за крај, чиме ће ова прича бити заокружена, јесте такозвана актуелна четврта светска индустријска револуција, која ће одредити судбину света и Србије у годинама које следе, па све до тамо негде у далеку будућност, а у чијем су епицентру, захваљујући занимљивом сплету околности, или захваљујући Божјој вољи, управо Шимановци, место из кога је Теја давних дана све покренуо.
Наиме, захваљујући повољном географском и саобраћајном положају, проглашењем дела атара села Шимановци према ауто-путу радном зоном за отварање приватних предузећа и претварањем у индустријску зону, Шимановци су село у којем људи остају, а други се досељавају. А како је живети и радити у Шимановцима данас, о томе говори следеће: На листи Европске уније „Европски градови и региони будућности“, у категорији микроместа и топ дестинација који су погодни и који се препоручују за живот и рад, Шимановци су заузели високо четврто место, испред много већих, познатијих и богатијих места у Европи.
Теодор Радосављевић Теја из Шимановаца, добри, паметни, амбициозни, родољубиви човек, својом личношћу и оним што је урадио за живота, поставио је Србију на ноге и уткао пут њеној светлој будућности, а себи обезбедио место у историји Србије.
Антрфиле
У част сећања на Теодора Радосављевића Теју и оно што је урадио за живота за Шимановце, Хабзбуршко царство, Срем, Војводину, Србију и свет, данас се у Народном музеју Србије чува његов портрет и кутија са добијеним признањима и одликовањима. У Историјском музеју Србије чува се његова лична кутија у којој се налази, између осталог, племићка повеља са грбовним печатњаком „племића и витеза“ Теодора Радосављевића Теје. У Војном музеју Србије његова лична сабља са урезаним натписом „Radosawlievitsch von Posavina“… А у Завичајној кући у Шимановцима постоји његов легат у облику портрета на којем је он, урађеног на основу оригиналног портрета, кратак пригодан текст о њему, и књига-монографија „Шимановци“, у којем је и текст о њему.
Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
