Пролог:
У току је борба Кине, Америке, Русије, плус Француске и Немачке, водећих земаља Европске уније, у овом тренутку највећих и најмоћнијих земаља на свету, за места на нашој планети Земљи и на тим местима свим њиховим ресурсима, пре свега оним природним: угљем, нафтом, гасом и ретким минералима.
Најважније таквом место и најбогатије природним ресурсима на нашој планети Земљи данас је Арктик и арктички регион. Уз које, захваљујући власништву над тим местима и њиховим природним ресурсима и експлоатацијом истих, иде моћ и могућност владања планетом Земљом. И њена трансформација према интересима онога ко влада њом.
Свака од ових земаља тврди да та места па и Арктик, арктички регион и право на тамошње природне ресурсе и њихова експлоатација, припадају само њима, или пак, да ће тако бити (ускоро).
А мало ко зна, да захваљујући једном политичару из Србије и једном документу на ту тему, Арктик и арктички регион са свим својим природним ресурсима и право на експлоатацију истих, припада и нашој земљи Србији!?
А то не би знали да није било два одважна, радознала момка и другара, љубитеља историје, форензике, своје земље и путовања – једног из Попинаца и другог из Шимановаца… који су сазнали за то, и одлучили да оду на експедицију и путовање трагом те приче…
Арктик и шире гледано арктички регион, је далеко, јединствено, величанствено, хладно, невероватно, и најмање истражено и познато географско место на свету данас… Усамљено, на крају света, „у сред ничега после чега нема ништа и никога“.
У средишту снажног, моћног, застрашујућег, леденог, али и прелепог Баренцовог мора.
Од најближег копна и људи удаљен 1500 километара. Место вечитог снега и леда. Где температура не иде изнад минус 20 степени. Дугих дана и дугих ноћи. Жестоких и моћних олуја које утичу на време и временске прилике на том месту али и у целом свету.
Свалбарга, места и истоименог архипелага, својеврсне престонице и најважнијег места на Арктику. Северног пола, географске фиксне тачке на Арктику, најважније географске тачке на свету, која учествује у формирању осовине око које се наша планета Земља окреће.
Дом највећој животињи на свету која је икада живела односно живи на свету – плавом киту.
Најлепшој, најмоћнијој и најопаснијој животињи на свету – белом медведу.
Арктичком поларном соколу, арктичкој белој сови, арктичком морском папагају, које спадају у најлепше и најређе птице на свету.
Најлепшег природног феномена на свету поларне светлости (ткз. Аурора Бореалис).
Прелепог и ретког природног феномена, кога има само овде и нигде више на свету – ткз. „кристалног цвећа“.
Светског трезора хране са банком семена из целог света и светског трезора знања и података са најважнијим семењем и знањем и подацима из целог света, којима је циљ да обезбеди довољну количину знања, података и хране за нас и генерације које долазе после нас, у случају да из неког разлога дође до ткз. „светске апокалипсе“… итд,…
Али и место са највећим природним ресурсима у свету, пре свега фосилних горива – угља, нафте, гаса, ретких минерала… и најпосле место кроз који пролази ткз. северни пролаз или пут, морски пловни пут кроз ову територију, најкраћи пловни пут којим се може из света прићи овом месту. И одатле лако и брзо отићи и доћи у свет.
Дакле стратешког места и ресурса који су неопходни за функционисање данашњег света и без којих би тај свет стао. Онај ко контролише ово место, ресурсе и пут кроз њега, има и могућност да контролише цео свет. И обликује садашњост и будућност целог света…
Због чега и моћне земље са моћним људима на челу, Кина на челу са Си Ђипингом, Америка на челу са Доналдом Трампом, Русија на челу са Владимиром Путином, и Француска и Немачка, чланице Европске уније, на челу Европске уније је Урсула фор дер Лајен, тврде да Арктик и арктички регион припада њима. Са све свим својим природним ресурсима…. итд.
Све то није спречило, напротив, него их је подстакло, Александра Гајића, историчара из Попинаца, и Игора Радосављевића љубитеља историје из Шимановаца, да трагом документа за који су чули да постоји, а који има везе са Арктиком, путем и природним ресурсима на Арктику, документом из Конгресне библиотеке у граду Вашингтону у Америци, заправо уговором који је са местом Свалдбардом на Арктику 1925. године потписао Никола Пашић, тада председник наше тадашње земље, у име наше земље, да цео Свалбард са околином, Арктик па све тамо до Северног пола, са својим природним ресурсом угљем и могућношћу експлоатације истог, али у перспективи и осталих ресурса припадају и Србији!!!, па чак и да су неки од првих истраживача и рудара на Арктику, били из Србије који су овде живели у својој малој насеобини,… крену на пут у сусрет овој причи, која их је одвела у путовање и авантуру својих живота епских и далекосежних размера…
На пут су кренули 28. јануара 2024. године и задржали су се десетак дана. Пут су документовали, записима, фотографијама и снимцима.
Пут их најпре води авионом у град Вашингтон у Америци, где у тамошњој Конгресној библиотеци а уз подршку нашег тадашњег амбасадора Марка Ђурића налазе спомињани документ, фотографишу га,… после чега их пут води до града Осла у Норвешкој, где им се нашао око свега амбасадор Републике Србије у Норвешкој, г-дин Дејан Петровић,… и након свега преко Осла и Норвешке стижу на Свалбард и Арктик.
Где се опремају, и са локалним водичем крећу даље. Најпре бродом, па моторним санкама, и најпосле запрегом коју вуку пси. Чувени овдашњи локални поларни пси – хаскији.
У дубину Арктика и мало познато. Крећу се и необележеним и опасним путевима, а на све то било је пуно снега, ветра и врло хладно. Температура је била – 30 степени. Због ветра и субјективног осећаја деловало је као да је – 50.
Успут уживајући у путу, призорима поред којих су пролазили, али и ту и тамо и борећи се са изазовима на путу, нпр. природним силама, журећи да стигну пре него што време учини да се тај терен не може прећи а они тешко или уопште не могу вратити назад, и тако до коначног циља, једног места у круг великог 40-так километара са једним глечером – „Ларсбрин“ унутар места у чијој дубини је била једна пећина по изгледу и старости попут у прошлости рудника са налазиштем природних ресурса.
Где су направили логор, а онда истраживали крај, са све завлачењем у пећину „и рудник“ испод глечера и леда…
И тако?… Александар и Игор и њихова експедиција, (тј. путовање око света па до Арктика), су на крају постигли циљ, а да ли ће, и чији на крају бити и шта ће бити са њим Арктик и арктички регион са својим природним ресурсима, те да ли ће наш свет (о)пстати остаје нам да видимо.
Александар Ђорђевић Саша – Шимановци
