Војводина, Срем и места у њему, па и Шимановци, одувек су и надалеко познати и по „слатким“ мајсторима и мајсторицама и њиховом умећу у прављењу слаткиша у кућним условима. Неки од њих су своје „слатко“ мајсторство довели до савршенства, некии до уметности. А неко то слатко је онако баш слатко, и по изгледу, а тек по укусу, што се каже „прсте да полижеш“. Шимановци су тако познати и као крај у коме се ужива у слатком.
Први локални слаткиши и стари алваџија
Један од првих познатих и забележених локалних слаткиша је био „шећера и ‘леба“ (кришка хлеба се покваси под млазом воде, па се по њој поспе кристал шећер. Овај залогај који буди сва чула, био је омиљени залогај деце тада у Шимановцима).
Онда су локални предузимљиви појединци у кућној радиности, правили и продавали у малим серијама ручно прављене слаткише. Из тог времена остао је запамћен Јован Стојковић, алваџија из Шимановца (овај турцизам означава старог занатлију који прави и продаје слаткише, а међу њима и најпопуларнији слаткиш у то време алву).
Он и још неки почели су затим да праве „свилене“ бомбоне, тако назване јер када се ставе у уста склизну у грло. Они су их паковали у папирне фишеке и продавали „на меру“ по кућама и у тадашњим локалним бакалницама у месту, на пример у бакалници на центру, код парка, где је сада маркет ТСВ дисконт. Када би се деца загледала у њих, локални продавац није поштовао правило „част свакоме – вересија никоме“ када су деца била у питању (тада су се сви знали и били „своји“, мимо правила пословања која су тада била окачена на зид продавнице). Прекори родитеља не би изостајали, али продавац би одговарао: „Ни бриге, нећу пропасти, уосталом ево, вид’те, не послујем са губитком“.
Долазак мајстора из Гостивара и прва „сласта“
А онда баш негде у то време, после Другог светског рата, у село су дошли и настанили се Албанци Елези Абдулбесир са породицом, па онда после њих њихов рођак Бујар Букоши звани Буки са породицом. По занимању су били посластичари, родом из Гостивара у Македонији.
Они су у месту отворили прву, малу, скромну посластичарницу, коју су мештани звали „сласта“, и то на месту где је сада војно – граничарска кућа породице Богдановић у центру, тачније у делу куће који сада не постоји, између садашње куће и цркве. Касније су је преместили и проширили на место где се сада налази кућа и продавница „Метеор“ у центру. Били су добри, мирни и људима у месту блиски људи.
У посластичарници су правили и продавали сладолед, сутлијаш, пудинг, лимунаду, бурек, ручно прављене бомбоне, тулумбе, јабуке преливене топљеним шећером, алву, ратлук, шампите, кремпите, баклаве, медењаке, ораснице, семенке сунцокрета, бундеве, ољуштени кикирики (све семенке су нарочито добро ишле пред почетак биоскопске представе у шимановачком биоскопу у локалном дому културе – биоскоп више не постоји), а у топлом делу године у посудама смештеним на колица, бицикл, мотор, ишли су кроз цело село, па и у суседна села, и продавали сладолед, вичући оно чувено и чекано: „Сладолед“!
Сладолед за јаја и тајна рецепта
У првим послератним годинама, деца су сладолед могла да плате и на вересију и јајима, јер није било доста ни новца ни јаја. Деца су до јаја долазила лако, нарочито када су укућани били ван куће, а догађало се да нека деца прошверцују и по који мућак, али се сладолеџије нису нарочито љутиле, јер крајњи биланс пословања није био рђав по њих. Једина последица за „шверцере” могла је да буде ускраћивање вересије.
Сама производња свих ових слатких ђаконија тада је била тешка, јер су све радили искључиво ручно. „Добро смо се презнојавали док смо сатима, на смену, мутили масу за сладолед. У производњу су морали да буду укључени сви, цела породица и још остали радници, јер нам је продаја увек ишла добро, а највише и најбоље сладолед. Да ли је тајна рецепт за сладолед? Ма не. Ево га: за килограм сладоледа потребно је млеко, слатка павлака, 16 јаја средње величине, 22 када су ситна, а само 12 уколико су изузетно крупна. Зато их пре употребе обавезно меримо, како бисмо увек имали уједначен квалитет сладоледа” (по сећању аутора овога текста Александра Ђорђевића Саше, сведочење Бујара Букошија Букија).
У међувремену, крајем осамдесетих, настале су неприлике, наши драги сусељани су морали да затворе своју посластичарницу и оду из места, али ето остала су сећања, слике, мириси и укуси.
Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
