Извините, нисмо знали да је невидљив
Или, како су Шимановци ушли у војну историју света
Пролог: “Хвала Шимановчанима, што се у то време нису плашили због боравка бригаде у њиховом атару, јер да нам нису храбро пружили гостопримство, не би био могућ ни подвиг који је ушао у историју нашег одбрамбеног ратовања…“
руководилац гађања, потпуковник Золтан Дани
Северно-атлантски савез (енгл. North Atlantic Alliance), међувладин војни савез 30 и неколико северноамеричких и европских земаља, познатији као NATO, најмоћнији је и најбоље наоружан војни савез на свету. Најмоћнија чланица НАТО-а су Сједињене Америчке Државе. Основан је са идејом и циљем одбране својих чланица, али је у међувремену почео да води и такозване нападачке ратове, и то све учесталије.
Међу њих спада и напад 1999. године на нашу тадашњу земљу, Савезну Републику Југославију (кодно име Операција Савезничка сила – енгл. Operation Allied Force), у нашој земљи познат као НАТО агресија и врло симболично Милосрдни анђео. Напад је извршен авионима, најсавременијим и најбољим авионима којима је НАТО тада располагао. Између осталих и са најсавременијим и најбољим међу њима – авионом F‑117A, прозваним „невидљиви“, јер се због тога од чега је и како прављен наводно није видео у лету. Напад је извршен и бомбама бацаним из тих авиона на циљеве на земљи.
За нашу одбрану су одређене бригаде противваздухопловне одбране војске наше тадашње земље, са својим радарима посебне намене и С‑125 Невом, ракетним системима за противавионску одбрану територије (у то време проглашене за застарео систем), тзв. „ракеташи“. Распоређене су биле широм наше тадашње земље.
Једно од тих места били су и Шимановци — „једна сеоска фарма“ надомак Шимановаца у правцу Прхова, а заправо „тајни“ војни објекат још из времена бивше Југославије, у облику неколико великих полуукопаних хангара (бункера) за смештај војске и војне опреме, међу мештанима Шимановаца због изгледа знан и прозван као „бункери“.
Ту се сместила 3. дивизија 250. бригаде противваздухопловне одбране војске наше земље, са својим радарима и својом С‑125 Невом. Занимљиво, већина чланова били су Сремци — из Врдника, Шимановаца, Деча, Попинаца, Огара, Пећинаца, Голубинаца, Крњешеваца… и још неколико места у Срему.
Када су се авиони НАТО-а нашли над нашом земљом, наши „ракеташи“, па и „ракеташи“ у Шимановцима, почели су да их траже по небу изнад земље. И врло брзо, у смирај тог 27. марта 1999. године, негде око 21 час, на висини од 8.000 метара на небу изнад Шимановаца уочили су један од авиона. Био је то баш онај авион F‑117A („невидљиви“), којим је пилотирао један од најбољих и најискуснијих војних пилота НАТО-а — Вејн Зелко.
Како се то каже у њиховом жаргону: „Чекали смо га да уђе у наше двориште, а када је ушао у наше двориште није му било спаса.“
Све се десило као на филму. У размаку од пет секунди, једну за другом, испалили су две „Неве“ које су полетеле ка њему, погодивши га и претварајући га у ужарену лопту која се врло брзо стропоштала у њиву код села Буђановаца. Све је било готово за 18 секунди. У питању је први и једини потврђени губитак тзв. „невидљивог“ авиона NATO алијансе.
Очевици у селу који су то гледали рекли су најпре када је погођен: „Скинули су га ко тицу, а нека су!“ А када је почео да пада, идући небом „кроз“ Шимановце: „Ју, види авион лети шором.“
Пилот авиона се спасао искочивши из авиона. Након тога су га, пре потере која је кренула за њим у виду 80 припадника локалне војске, полиције и мештана, покупиле и одвеле на сигурно специјалне снаге НАТО-а, обучене и намењене томе — чувене „зелене беретке“, са два хеликоптера MH‑53 Pave Low и једним MH‑60 Pave Hawk, уз пратњу и обезбеђење два борбена авиона F‑16 и A‑10A, као и једне „летеће топовњаче“ AC‑130U Spooky.
Вест да је наша тадашња земља имала људе, знање, способност, дрскост и са чим да одговори, и при том још обори један њихов авион — и то баш F‑117A („невидљиви“), најновије и најсавременије чедо и понос НАТО-а и њиховог ратног ваздухопловства, тачније Америке — одјекнула је као „гром из ведра неба“ и постала прворазредна сензација широм света. У НАТО-у, Америци и Бриселу дуго су се опорављали од овог „југословенског, војвођанског, сремског и шимановачког шамара и шока“.
После свега, наши су се извинили и рекли: „Извините, нисмо знали да је невидљив.“
Након овог догађаја, познато и угледно Индексово радио‑позориште објавило је песму о томе, под називом: „Ја возим стелта 117а невидљивог“. Песму пева члан позоришта, хумориста Драгољуб Љубичић Мићко, који имитира пилота обореног авиона. Песма је постала велики музички хит.
Прича о овом догађају завршила је у четири књиге: у меморијској књизи „Модерни рат“ главнокомандујућег напада на нас у том тренутку генерала Веслија Кларка, „Смена“ Ђорђа Аничића, „Пад ноћног сокола“ Славише Голубовића, те у књизи „Шимановци“, аутора овог текста.
Остаци авиона F‑117A чувају се и могу се погледати у Српском музеју ваздухопловства у Београду, те у сталној поставци у Завичајној кући „Шимановци“ у Шимановцима, у облику умањене макете авиона F‑117A („невидљиви“). Макету су урадили и даровали Завичајној кући у Шимановцима другари из Макетарског клуба IPMS из Новог Сада, са оригиналним делом са авиона F‑117 који је оборен. Део су Завичајном клубу поклонили чланови јединице која је оборила овај авион.
Александар Ђорђевић Саша – Шимановци
