Данило Врачар и његова епопеја са хепиендом: Како је личка породица преко Америке пустила корен у Шимановцима
Не знам да ли знате, али тако стоји ствар, свако место, град, село, породица и појединац у њима, у Војводини, Срему па и Шимановцима, има своју уникатну и необичну причу, али је за све заједничко да су настале кроз сеобе, миграције и спајања територија, народа и људи овдашњих и из свих делова света, а који су дошли у овај крај и ту одлучили да остану и да ту “пусте клицу и корење”. Почев од старијег каменог доба и доласка првог разумног људског бића, преко средњег века и Краљевине Угарске (Мађарске), па до данашњег времена.
Узроци сеоба и миграција су било сиромашан крај, тежак живот, зло време и многобројне друге недаће, као и економски разлози и тешкоће у животу у вези са тим у крају одакле су долазили.
Каква је била политика власти почев од средњег века и доласка Угара на овај наш простор 896. године када ово подручје потпада под власт Краљевине Угарске (Мађарске). Први краљ Угарске Стефан Свети (Szent Istvan 1000 – 1038) у свом делу Опомене пише свом сину: “Држава са једним језиком и једним обичајем је слаба и рањива. Зато ти сине наређујем, да придошлице са добрим намерама подржаваш и цениш, да би код тебе радије боравили, него другде становали”.
Привилегије које су у духу те политике обећаване придошлицама биле су имање, „кров над главом“, земља, олакшице… И најважније, лепа и плодна Војводина и Срем где роди шта год да падне на тло.
И ту почиње ова наша прича о Данилу Врачару, родоначелнику једне такве породице, који се после много лутања и мука од родне Лике у тадашњој Аустроугарској преко Француске па Америке, са својом породицом скрасио у овом нашем крају Војводини, Срему тј. Шимановцима…
Од Лике до Марсеља: Почетак пута пешке
Данило Врачар је из српског села Мекињара, насеља некада у нашем заједничком Аустроугарском царству а данас у саставу општине Удбина, Личко – сењска жупанија у Хрватској, међу првима у свом крају, као тринаестогодишњак, због сталног тешког и мукотрпног живота на тамошњој увек „тешкој земљи“ и у увек тешко време, доноси одлуку да пође у потрагу за бољим местом и условима за живот. Планирао је да оде „тамо негде“, да ради и заради а потом да се врати кући и помогне осталима и себи, и да тако промени мукотрпну судбину и историју своје породице и своју.
Поздравља се са својима и 1904. године креће у нови свет, у тада далеку и непознату земљу Америку којој су били потребни млади и јаки радници попут њега. До Америке је тада ишао пароброд из Марсеља у Француској. Пошто није могао другачије, најпре креће пешке.
Са собом је понео само оно на себи и нешто мало пртљага што је могао да стави у једну традиционалну сељачку личку торбу и на леђа, а све из њиховог дома и што су сами радили: рубље: хлаче и кошуљу од сукна, плетени ђемпер од домаће беле вуне, кожун од вуне овце, обућу од коже оваца, мушко покривало – традиционалну личку капу. И храну: личку погачу, сушено месо, сир, кромпир на поле. А све то умотано у старо сељачко платно, остало од маминог мираза.
Врло брзо после поласка остаје сам, одвојен од родитеља, препуштен себи и својој сналажљивости. На путу је доживео и проживео много тога: врућ ветар који га је испратио, тражење пута, даноноћна лутања, многе друге жалосне слике и прилике. Патње су биле велике, али није одустајао. Све у свему, ишао је три месеца до Марсеља. Тамо се запошљава и ради као лучки радник да би скупио паре за карту за брод који је одатле кретао ка Америци.
Ноћна мора у потпалубљу пароброда
Када је скупио неке паре, пријављује се француској паробродској компанији Fabre Line, која је тада држала путничку паробродску линију Марсељ – Њујорк, да би као путник кренуо ка Америци. У то време на овој, али и другим бродским линијама у свету, саобраћали су само пароброди. Пошто није имао довољно новца, прихвата да отплати карту радом на пароброду, као ложач угља на путу од Марсеља до Њујорка.
За суму коју су му платили, био је смештен у трећем разреду брода – у потпалубљу, у коме је путовање било права ноћна мора. Брод је био пренатрпан а потпалубље још више. Смештај је био групни, сви у једној не великој просторији, било је скучено, мрачно, без довољно ваздуха, смрдело је, због неусловног чувања храна је била покварена, а не ретко у њој су се налазили и црви. Ипак, највише му је сметало то што у потпалубљу није било приватности нити услова за личну хигијену и прање рубља.
На све те муке, море се стално чуло, ударало у брод, а брод се стално и страшно љуљао, растезао, скупљао, ширио, пропињао, шкрипао, тихо па јаче и још јаче, што је код многих изазивало ужас и терало их на мрмљање молитви за спас брода, себе на броду и себе у новом свету у који су кренули. Тим редом. У једном моменту изгубио је појам о времену, па није ни знао колико је пут трајао – можда две-три недеље. После тог и таквог пута он и остали путници су били прљави, сви до једног физички и духовно исцрпљени.
Након силаска са брода са свим осталим путницима на имиграционом острву Елис у њујоршкој луци, пролази через брзе медицинске прегледе, такозване „прегледе у шест секунди“, током којих су код њега и осталих путника проверавани симптоми заразних болести, могућих психолошких поремећаја, лудила, или неких физичких недостатака. Прошао је и пуштен је у Америку.
„Америка – чемерика“ и четрнаест година рада
У то време Америка је била велика и непозната земља, са прелепом природом у целој земљи, али која се убрзано мењала. Са једне стране био је дивљи запад, у коме су били ’’каубоји’’, на другој југ са белцима-робовласницима и црнцима-робовима, а између њих свој простор за живот су тражили преостали Индијанци, крда бизона и досељеници са свих страна света који су се смештали у за њих новонаправљене градове. Сви су говорили разне језике.
Његова прва станица било је рударско насеље и индустријски центар Гери код Чикага, потом „Златна држава“ Калифорнија за време такозване „златне грознице“ када је тамо откривено злато. Први посао му је био рад у рудокопу, дубоко испод земље. У мраку, блату, тами, без ваздуха…
Његов свакодневни живот и рад у тој првој индустријској Америци био је узбудљив, али променљив, тежак, узнемирујући, понекад врло разочаравајући и опасан. Како је сам писао, „дубили смо рударске јаме а тако копали и сопствене гробове“. Какав је био његов и живот његових сапатника у тадашњој Америци, говори песма коју су спевали и певали у ретким часовима слободе и доколице – „Америка – чемерика“. Данило је у Америци провео 14 година.
Повратак и пуштање корена у Шимановцима
Пошто још није био довољно зарадио, после Америке Данило је одлучио да се врати и иде у Војводину и Срем, јер је тамо било посла и могло је да се ради и заради. Копа канале и ради на њиви. Био је то тежак посао и живот, али пошто му је циљ био да заради и нешто новца ушпара, па да се врати, помогне својима а онда и сам негде „смири и скући“ није одустао.
И на крају и после свега тако и би… ушпарао је новац, и са породицом и сам се смирио и скућио, најпре у граду Београду у Србији, па потом у Шимановцима у Војводини и Срему. Потом се жени и добија сина Милана.
Његов син, када је порастао, завршава локалну војну школу, као војни полицајац на мотору. Формира своју породицу, а у међувремену завршава у личној пратњи Јосипа Броза Тита, тадашњег председника државе кога је на мотору пратио где год је Тито ишао. Због природе посла, Милан је до пензије живео у Београду.
А Милан је имао сина Жељка, који је на факултету у Београду упознао Светлану Цецу Ћирковић из Шимановаца, са којом после факултета улази у брак и одлучују да се смире, скуће, формирају породицу, живе и раде – у Шимановцима. Они су „мајстори од хиљаду заната“. Својим рукама и у својој фирми праве предмете за „хиљаду и једну намену“, између осталог и на тему Шимановаца (made in Šimanovci).
А Данило Врачар, он се после свега вратио у своју родну Лику. Да ту заврши живот.
Аманет за будућност
Била је ово прича о једном човеку који се усудио да сања и пође ка светлијој будућности својој и своје породице, и о томе како су он и његова породица на крају своје место за живот (про)нашли у Шимановцима. Односно прича о породици која је настала и спојила се кроз сеобу, миграцију и љубав и чија је животна прича пример како су настајале породице у Војводини, Срему и Шимановцима. Али и као подсетник на храброст, одлучност и труд наших предака који су створили дом ту где јесмо.
Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
