Жан Лео Леонард: Француз, Сремац, Шимановчан – ловац на живе језике по свету
Жан Лео Леонард (у даљем тексту само Лео) је Француз. Потиче из старе и угледне француске породице, која је Француској и свету дала неколико „великих“ људи који су учинили нека много добра дела оставивши их у аманет Француској, свету али и… Србији.
Корени и породично наслеђе
Леов деда по мајци, Франц Леонард, био је лекар у Руану у Нормандији, на северу Француске. Током Другог светског рата је, без обзира на опасност, збрињавао и лечио рањенике у локалној болници у том месту, а из тог и околних места, па и неке из нашег краја. Погинуо је за време бомбардовања тога места 1944. Данас једна улица у Руану носи име Доктора Леонарда.
Леов блиски рођак је такође и лекар Шарл Никол, по коме болница у Руану носи име, као и једна болница у оквиру института Луја Пастера у Тунису. Ова институција је један од главних истраживачких центара Међународне мреже Пастерових института, посвећеног унапређењу науке, медицине и јавног здравља. Шарл Никол је ту био управник 25 година, а познат је по томе што је добио Нобелову награду из области медицине за свој допринос у лечењу тифуса.
Веза са Србијом кроз историју
Епидемијски тифус је 1914. године изазвао у Србији незапамћену пандемију, од које је умрло преко 150 хиљада људи, војника и цивила. У помоћ Србији су тада ускочили Французи. Као ослонац у тешкој ситуацији, они су сакупљали, превозили и лечили изнурене српске војнике (неки од њих и из Шимановаца) баш у граду Тунису, где су их лечили најбољи француски лекари. Између осталих, допринос је дао и лекар Шарл Никол. Одатле су војници враћани у домовину коју су ослободили. Шарл Никол је умро 1936. године и сахрањен је у граду Тунису.
Од антлантског острва до светских језика
Што се тиче Леа, на свет је дошао и у свет пошао из Париза. Потом се због породичних обавеза родитеља преселио на мало и усамљено острво са тек неколицином становника — Нормаутије у Атлантском океану. Острво је познато по путу „испод воде“ (Passage du Gois) који се открива само за време осеке.
На острву се тада говорио данас изумирући поатевински језик. Да би могао да иде у школу и дружи се, Лео је морао да га научи. Ту се родила љубав према језицима. Као студент у Паризу, морао је истовремено да ради ноћу у хладњачи и да учи дању. Стигао је до звања лингвистичког антрополога и редовног професора на чувеној Сорбони, а данас је на Универзитету Пол Валери у Монпељеу.
Лео течно говори и пише шест језика поред матерњег, а још 81 језик (да, осамдесет један!) зна и може њиме да се служи. Од баскијског, грузинског, мазатека, чинантека, па све до албанског и српског. Познаје чак и наш локални војвођански, односно сремачки језик.
Лингвистичке експедиције
Свој допринос свету даје путујући на својеврсне експедиције малим авионом, џипом, чамцем или пешке са ранцем на леђима. Трагом језика ишао је од Провансе и Баскије, преко прашума Мезоамерике (Маја и Астека), па све до равнице у Војводини — Срема, Баната и Бачке.
Посећивао је места као што су Ново Село, Зрењанин, Апатин, Банатско Велико Село, Манђелос, Кикинда, Идвор и, наравно, Шимановце. Специјализовао се за прављење алата који служе да се сачува говорни језик или направи писани тамо где га нема.
Шимановачки зет и кум
Лео је у браку са Ксенијом Леонард (рођеном Ђорђевић), пореклом из Шимановаца, која је такође врсни лингвистички антрополог и професор у Монпељеу. Због ње је Лео и прешао са Сорбоне на овај универзитет.
У међувремену је постао и венчани кум аутору овога текста. Тако да је Лео и шимановачки зет и кум, па дакле и Србин, Војвођанин, Сремац, Шимановчан. Са чим се он поноси, а Србију и Шимановце воли и радо ту долази.
Трагајући за коренима језика, Лео заправо трага за везом свих људи, покушавајући да повеже нити које повезују човечанство, језик и наслеђе на нашој планети Земљи.
Текст: Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
Илустрација: Гордана Видановски Ђорђевић, Шимановци
