Побусани понедељак (Васкрс за мртве) је дан посвећен упокојенима а свој назив је добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве.
Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Томине недеље и тог дана се на гроб износе обојена црвена јаја. Негде се та јаја куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са „Христос Воскресе“. Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.
Вук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и „Ружичало“ или „Дружичало“, јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.
Обичаја је много и као што каже стара пословица „Сто села – сто обичаја“ па смо из тог разлога упитали нашег Проту Жељка какав је обичај код нас у Шимановцима?
„Текст за побусани понедељак је црквено – правно основан. Значење тог дана је добро описано. Зове се често по Вуку „Ружичало“. То је следећи понедељак након Васкршњих празника – осми дан по Васкрсу.
Ружичало у Срему, Бачкој и у Банату се одржава у различите дане, зависи од места до места. У уторак трећи дан Васкрса у много места се излази на гробље па тако и у Шимановцима. Постоји претпоставка да је овај дан узет да се не би за недељу дана поново морало све спремати. Понегде се овај обичај обавља у четвртак Светле недеље, као што је и у Дечу.
У последње време доста људи иде на гробље на Васкрсни понедељак (други дан Васкрса) јер је то нерадни дан. Није искључено да и тај дан негде прихвате као дан Ружичала. Најисправније по црквеном учењу је понедељак после Томине недеље (осми дан након Васкрса), зато се и зове побусани понедељак.“
У сваком случају, на гробље треба отићи и обићи гробове наших упокојених а пре свега се треба помолити за њих и у цркви упалити свећу. Отац Тадеј је то најбоље описао у реченици:
„Кад некога много жалиш у животу и молиш се за њега и желиш му добро, ти му шаљеш Божанску енергију са којом сте повезани. Посебно упокојени очекују наше молитве, јер чим пређу у вечност више ништа за себе не могу да учине.“
