“ ‘Ајте децо кући, да се леже, треба сутра да се ради, ви би тако до јутра“ или о игранкама у Шимановцима
Игранке – плесна забава младих некада у Србији
Игранка је плесна забава, вид забаве младих некада у Србији. Појавиле су се у првим поратним година после другог светског рата. Крајем четрдесетих година двадесетог века. У то послератно време прве игранке су биле замишљене и организоване као вентил од рата и свих проблема које је он донео. Али због онога што оне јесу, одмах су постале најпопуларнији вид забаве младих у земљи.
Прве поратне игранке
У тим првим поратним годинама организовале су се само за неки пригодан датум важан за „ослободиоце“ и у оквиру ткз. пригодних „народноослободилачких“ приредби организованих у ту част. Например у време „партизанске славе“. Програм је био устаљен, после „конференције“, рецитала, скечева, песама,… у част „ослободилаца“, следила је игранка „до зоре“.
А касније је то већ било организовано једном недељно, те и између недеље када „дође некакав празник“. Игранке су одржаване у просторима за то. Домовима културе.
Почеци игранки у Шимановцима
У Шимановцима прве игранке су почеле да се организују крајем педесетих година прошлог века. У локалном дому културе, тачније у простору у дому за то, сали, која је тада једина у селу била довољно велика, и имала под за то.
Такозвани „олајисани“ под, дрвени патос постављен преко дрвених греда, намазан старим прерађеним машинским уљем. И за ову прилику плус посут воском од свећа да би посетиоци играчи могли лакше да клизе по њему. Који се зато приликом кретања по њему и игри понашао као „да је жив“, пратио је оне који су се налазили на њему, и као и они „угибао, чуо, вриштао“.
Светлост петролејки и недељна окупљања
Игранке су се одржавале сваке недеље по подне па до мрака. А пошто тада још није у село стигла струја, те прве игранке су биле „с’прам лампе“ на петролеј. Једна велика је била на средини сале, окачена за плафон на ланац, а по пет мањих са једне и друге стране на зиду.
Како се ишло на игранку
Свако од младих Шимановчана ко је желео да иде на игранку и буде примећен на игранци морао је да изгледа „по пропису“, да има прописну гардеробу и прописну фризуру. Модерну, елегантну гардеробу, момци одела, девојке хаљине до земље, и једни и други сређене фризуре, да се пристојно и смерно понашају, те да знају модерне и актуелне „игре“ које су се играле на игранкама.
Одлазак на игранку је ишао овако: Сређено за игранку, друштво из улице, се пре поласка окупи на раније договореном месту, момци посебно, девојке посебно, па онда сви организовано крену и након шетње и променаде на главном шеталишту, главној улици у центру места, ткз. „корзоу“ тј. месту за „видети и бити виђен“, где су се млади из села „шацовали“ (врста дискретног гледања, чији је циљ привући, ухватити поглед оног другог, а који је значио да је тај неко заинтересован за вас, па још ако „прескочи срце“ то је то) крену на игранку.
Родитељи као публика
У почетку, независно од младих на игранку су долазили и њихови очеви и мајке. Који су док траје игранка стајали са стране. Уз зид сале у дому културе. Да их гледају како играју (и како се понашају. Ако се понашају лоше после игранке су их кући грдили).
Пун дом буде. Младих. Момака и девојака.
Музика – од живих састава до плоча
За музику су били задужени, у почетку музиканти са својим музичким саставима, а потом ткз. музички вокално инструментални састави, скраћено ВИС, са „живом свирком“, нпр. тада су то у селу били изузетно талентовани и омиљени Драгомир Јовановић Драга са саставом Весели Сремци, потом и нешто касније: Илија Живановић Змај и Радиша Јуришић Киса са својим музичким саставима, сви из Шимановаца. Па ВИС Астероиди из комшијских Голубинаца.
А са појавом плоча, ткз. „пуштачи“ музике. Задужени за пуштање музике са плоча. У овом случају прве које су то радиле у Шимановцима биле су раднице које су одржавале чистоћу у дому, плус биле задужене за гардеробу, баба Загорка Божанић и њена ћерка Вида Божанић. Седеле су на балкону, а игранка је трајала док се баба Загорки не приспава. Онда она почне пуштати само кола, и уз то говори: „…ајте децо кући, да се леже, треба сутра да се ради, ви би тако до јутра“. Што је био знак да је игранци крај.
После њих, игранке организују и музику пуштају председници омладине села са својим тимом. Један од задњих који је то био и радио био је Слободан Чавић.
Репертоар игранки
Сви они су свирали, певали и пуштали разнолики репертоар, чији је циљ био квалитетан музички програм, најбољи могући звук, и добра забава који су ВИС, жива свирка и плоче могли да понуде.
Свирао се и уз њега играо: валцер, па полка, па „циганчица“,… остало, и на крају пре разлаза коло: „Моравац“.
И тако до краја седамдесетих година двадесетог века када игранке замењују ткз. диско клубови. И ђускање.
Шта се свирало, пуштало и слушало
Шта се свирало, пуштало и слушало на игранкама у Шимановцима? Све је почињало са трокингом, од милоште званим „трескавац“ или „трокиш“, трокинг се играо у паровима, при чему су се партнери чедно држали за руке и у ритму музике цупкали с једне ноге на другу.
Па танго, валцер, свинг, чарлстон, фолкстрот, полка, коло (циганчица),…
Обраде страних хитова: канцона, шансона, романси, шлагера,… са домаћим текстом, нпр. Радмила Караклајић: Ла Бамба, Анђелина, Зумба, зумба бакалар; Никола Каровић: С’агапо, Дивни Мексико, Тужна Мексиканка; Славко Перовић: Чаша горких суза; Дијего Варагић: Крчма на путу за Тенеси; Иванка Павловић: Мала Шејла, Пеперминт твист, Локомоушн; Јадранка Стојаковић: Што те нема, Све смо могли ми, Чекала сам чекала, Има нека тајна веза; Влахо Паљетак: Адио Маре, О Маријана, слатка мала Маријана,…; Андрија Конц: Ноћас, то је она: „Ноћас ћу теби шаптат њежне речи, ноћас ћу теби рећи ко’лко те волим ја,…); Дарко Краљић: Девојко мала, Мала тема из Срема, то је она: „Хеј момци млади, шта да се ради, кад наше село нема џез оркестар,…; Иво Робић: Морген; Војин Поповић: Не брини мајчице мила; Ђорђе Марјановић: Звиждук у осам; Драгиша Недовић: Ајд’ идемо Радо, Кад си била мала Маре; Стјепан Џими Станић: Јутро ће променити све; Драган Стојнић: Била је тако лијепа; Кемал Монтено: Душо моја; Арсен Дедић: Балада о пролазности, Не плачи, Поред мене; Силвана Арменулић: Шта ће ми живот без тебе драги;…
Ткз. „електрични“ ансамбли, са врстом музике званом: беат: пре свих Индекси: Јутро ће променити све, Негде на крају, У затишју, Сањам, Плима, Све ове године, Да сам ја неко, Бацила је све низ ријеку, Предај се срце,…; Па онда: Црвени кораљи; Бијеле стријеле; Искре; Златни дечаци; Силуете; Елипсе; И у завршној фази: Ју група; Бијело дугме; Смак; Рибља чорба; Дивље јагоде; Азра; Рани Мраз,…
Игранке као место првих љубави
Игранке у Србији и Шимановцима, су поред места за „видети и бити виђен“, песму, игру, весеље,… биле и места првих симпатија, заљубљених погледа, стидљивих удварања, познанстава, првих пољубаца, љубави, па су тако многи бракови тада зачети на игранкама.
Како је то било и ишло говори једна истинита анегдота на ову тему из Шимановаца:
„Тата, а како сте се мама и ти упознали? – Видиш, дете, били смо на игранци и она је седела са другарицама и пила сок. Ја сам је спазио, ‘пардонирао’, (позвао) на плес и она је прихватила. Сутра, смо отишли у биоскоп на филм, а потом на сладолед у посластичарницу, и тако је све почело“.
Сећање које остаје
Ето тако се некад омладина у Шимановцима забављала. Данас у Шимановцима нема више ни игранки, ни биоскопа ни те посластичарнице. Остало је само сећање на то време, места, људе и игранке у Шимановцима.
Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
