Увод у необичну причу
Џејмс Бонд је најпознатији филмски и акциони јунак на свету, а на филму су га играли глумци са светске филмске „А“ листе: Шон Конери, Роџер Мур, Пирс Броснан, Данијел Крејг и други. Лик је осмислио енглески новинар и писац Ијан Флеминг, а на основу два стварна човека, својих пријатеља и колега Душка Попова из Титела и Франциска Фрање Офнера из Шимановаца! О Душку Попову се зна мање-више све, а ко је био Франциско Фрања Офнер (у даљем тексту Фрања)?
Рођен је у Новом Саду, 1913. године. Са очеве стране је мађарско-јеврејског порекла, а са мајчине српско-јеврејског. Породица се бавила трговином текстилом и од тог посла стекла солидан иметак. А онда, са почетком Првог светског рата настају за Фрању велике невоље – 1915. године његов отац одлази у рат као официр, а убрзо потом умире и његова мајка. Пошто му је отац у рату, старање о Фрањи преузимају деда и баба по маминој линији, Лаза и Јованка Липковић из Шимановаца. Била је то једина јеврејска породица у месту, веома имућна и угледна, бавила се трговином на велико, а поседовала је и своје велике винограде. Живели су у својој велелепној кући, на великом плацу у центру села, а осим ње, поседовали су кућу, подрум и вински депо у Сремским Карловцима, те имање и кућу у Новом Саду. Кућа у Шимановцима спада у такозване газдинске „куће на лакат“. У њој се тада налазила и њихова велетрговина „Липковић“. Кућа је после прешла у власништво најпре локалног доктора и апотекара др Драгутина Брунетића, у којој је он сместио и своју ординацију и апотеку, па Илије Атанацковића Ике, локалног мештана и механджије, који је у њу сместио и своју кафану „Код Ике“, а данас је у власништву Илијиног сина Цвеје Атанацковића Бате, предузетника из Шимановаца и власника предузећа „Термомонт“. Кућа и данас постоји, једина је таква кућа у месту, јединствени и репрезентативни архитектонски симбол и драгоценост места и споменик културе од великог значаја (од 29.12.1997. Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица).
Шимановци и глобална поп-култура
Али, да се вратимо Фрањи који у Шимановцима проводи рано детињство, расте и стиче прво васпитање, кроз безбрижну игру и дружење са децом из места. Сви његови другари били су српске националности, а он „није ни знао да је Јеврејин“. Најбољи друг му је био Светозар Арсенијевић Чикаја (отац Слободана Арсенијевића Кенде, дугогодишњег матичара у Шимановцима). Највише су волели да се играју у порти локалне српске православне цркве и да звоне на црквена звона, а свештеник је, за узврат, захтевао од њих да најпре „поје црквену службу“, а после да певају „Ја сам Србин, па Србин…“, и они су то радо чинили. Ту је Фрања постао „прави мали српско/јеврејски националиста“ и на неки начин трасирао пут којим ће кренути у живот.
Крајем Првог светског рата, настаје прави хаос: Аустроугарска се повлачи са Балкана, Срби и Французи још увек нису стигли, и то користе неки за непочинства и пљачку. Први на мети су богати људи. Многи од тих људи су остали без иметка, а неко и без главе. Лази Липковићу и његовој породици неко дојављује „да је и он дошао на ред“ и да би требало да бежи. Лаза узима најосновније ствари и пушку, наређује кочијашу Мартину Словаку да упрегне два коња у запрежна кола, у која затим смешта породицу и ствари. Он седа напред са пушком на коленима и крећу према Сремским Карловцима и Новом Саду. Успут их је пресрела групица локалних војника дезертера. Тешко да би у том сусрету извукли живу главу, да Лаза није на коленима држао пушку.
Историјски трагови и анегдоте
Фрања у Новом Саду похађа основну школу и гимназију, а потом одлази у Загреб, где завршава студије права. Након студија, 1937. године одлази на одслужење војног рока у Војску тадашње Краљевине Југославије. Био је распоређен у високој јединици војног судства у Београду, на Калемегдану, заједно са Душком Поповим. А онда, пред Други светски рат, води јеврејско омладинско удружење, ради на организацији бојкота немачких производа, формира групу младих преводилаца, чији су преводи упозоравали људе на опасност која им прети, помаже првим антинацистичким избеглицама и – упознаје Илику, „лепо и паметно чељаде“. Заволели су се и постали „момак и девојка“. Пошто га је Хитлер „већ јако нервирао“, негде на почетку Другог светског рата, припрема револвер да убије Геринга када овај допутује у Загреб, али је посета отказана и његов план о атентату је пропао. Са неколициом истомишљеника покреће војни пуч 27. марта 1941. године (оно: „боље рат, него пакт“) збацивши са власти прохитлеровску владу у Београду. Први је обавестио Америчку владу и јавност о рацији мађарских хонведа у јануару 1942. године и убиству 1.250 недужних грађана Новог Сада. Због таквог активизма, немачке, то јест мађарске окупационе власти га тада хапсе и одводе на тежак присилни рад где га најстрашније муче и понижавају. Терају га нпр. да полунаг и без икаквог оруђа улази у канализациони одвод и креће се кроз канализациони кал, потом да босоног туче камен и „гради пут“, а онда да то исто камење преврће на оштру страну и потом да босоног хода по том камењу. Као финале свега, везивали су му руке иза леђа па су га вешали и тако држали. После ових ужасних мука Фрања је био сав модар и крвав.
Ипак, успева да преживи и жени се Иликом, али га окупационе власти стално провоцирају и он одлучује да побегне. Набавља фалсификована документа, узима под руку своју жену и после много путовања, перипетија, земаља, места, скривања, стижу најпре у Истанбул где се накратко заустављају. Нешто касније одлазе у Тел Авив и ту живе до краја живота. У међувремену, постаје новинар, дипломата и обавештајац, што га води са једног краја света, на други. Из једне мисије у другу. Тако од 1942. до 1945. године ради у Америчком бироу за ратне информације, као официр за везу за Балкан, дакле у установи која се бавила деморалисањем и дезинформисањем Немаца и њихових савезника. Као дипломата САД-а и Израела иде на разне дипломатске мисије широм света – на пример, као саветник при израелској мисији у Уједињеним нацијама у Њујорку и као „мировњак“ између Израела и Палестине. На његовој писаћој машини је 24. фебруара 1949. године на Родосу откуцан арапско-израелски споразум о прекиду непријатељства чиме је окончан први Арапско-израелски рат познат и као Рат за независност – рат који је успоставио Израел као независну државу, али и покренуо арапски избеглички талас који је у будућности био и још увек је стални извор дестабилизације читавог региона, па и света. Као новинар – ратни извештач, обишао је сва места са највише насиља на свету, документујући многе од највећих патњи човечанства, са акцентом на Блиски исток. Његове текстове као сарадника и дописника преко светске медијске мреже објављивале су тада највеће новинске куће света у 38 земаља, на свим континентима (Christian Science Monitor, Herald Tribune, Observer, Die Welt и други). Последње године провео је као предавач историје светске журналистике на најцењенијим универзитетима широм света – у Израелу, Немачкој, Швајцарској, на Харварду у САД-у… Његови пријатељи били су широм света познати Давид Бен-Гурион, израелски државник, први премијер Израела, министар одбране и носилац титуле отац домовине (Израел), Голда Мајер, једна од оснивача државе Израел, Томас Ман, немачки писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године, Артур Кон, холивудски писац и продуцент, добитник пет оскара, већ поменути Ијан Флеминг и Душко Попов, војни официр и агент три светске службе, са чијим путевима су се и његови путеви често укрштали широм света и многи други.
О свом животу, као аутор или коаутор, написао је неколико књига. Сматра се да је књига „Сведок историје“ његово животно дело. Од личности са којима је, као коаутор, писао и објављивао књиге помenuћемо само неке: Роналд Реган, Маргарет Тачер, Хелмут Кол… У своје време, ови људи су били најмоћнији људи на свету, на челу најмоћнијих земаља света. И тако… За свој рад, труд и ангажман, Фрања је добио много светских признања, између осталих и престижну Повељу о заслугама за дијаспору Светске ционистичке организације (1986. године), судобитник је Награде за слободу САД 1950., Ордена за заслуге првог реда Савезне Републике Немачке 1982., на основу и његовог живота осмишљен је филмски јунак Џејмс Бонд, а ушао је и у књигу најпознатијих и најзначајнијих Јевреја Југославије, Израела, Србије, света…
Локални идентитет и понос
Франциско Фрања Офнер је један од оних ретких људи кроз чији невероватни живот и судбину се прелама и може сагледати читава историја средине из које је потекао и историја света двадесетог века. Својим животом, значајним радом и ангажманом, у време у коме је живео и на месту где је живео, између осталог као учесник стварања и распада земље у којој је до тада живео Југославије, Јевреј избеглица између два велика светска рата, Јевреј у јеврејској дијаспори између два светска рата, сведок стварања и израстања националне јеврејске државе Израел, дао је велики допринос средини из које је потекао и широј средини. И због свега што јесте и што је урадио у току свог живота, постао је један је од најпознатијих и најцењенијих људи, Шимановчана, Јевреја, новинара, дипломата Југославије, Србије, Израела и света, доајен југословенског, израелског, српског и светског новинарства и дипломатије.
Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
