Занимљива тема
Живот и дело Боби Фишера
Опште је уверење да је Спасо Ристивојевић (19) из Шимановаца, најбољи млади шахиста у пећиначкој општини. Годинама је члан ШК Шимановци. Играјући на омладинској табли за екипу углавном је побеђивао своје вршњаке. Своју приврженост „древној игри“ доказао је на занимљив начин: као студент Више школе електротехнике и рачунарства у Београду, за сенинарски рад изабрао је тему „Роберт – Боби Фишер, најбољи шахиста свих времена“.
Спасо Ристовојевић је врло рано ушао у „црно-бели свет“.
– Шах сам научио са четири године – каже Спасо – Отац ме је научио правилима и пошто смо били велика породица имао сам увек ривала. Углавном су то били сестра и отац. Касније, када је сестри досадио шах, противник ми је био деда. У трећем разреду основне школе добио сам на поклон шаховски програм, с киме сам почео све више играти: не са циљем да научим шах. Једноставно, било ми је занимљиво. Могао сам да мењам облике фигура, табле, јачину ривала. Такође, гледао сам анализе партија из мечева старих мајстора. Када сам 2012. године играо на кадетском Првенству Србије, у првој партији играо сам црним фигурама и имао сам врло слабу позицију. Фасцинирао ме број потеза и разноликост идеја које сам видео у позицији. То нисам могао да видим у партијама по убрзаном темпу. Мене и дан данас фасцинирају стандардне (дуге) партије и заиста уживам када их играм.
Шах у пећиначкој општини није претерано популаран међу најмлађима, те Спасо игра против много старијих ривала.
Интересовање за „живот и дело“ Боби Фишера почело је врло рано код Спасе.
– Фишер је вероватно најбољи шахиста свих времена – наставља Спасо – Шах је популарисао до те мере, да је тај спорт имао велики публицетет и када се Фишер повукао. Стил игре био му је природан и његове потезе сам увек сматрао коректним. Његов приватан живот, који је био „врло занимљив“ није ме интересовао, већ само игра. После две деценије одсуства, у реванш мечу против Спаског, у Београду 1992, године, доказао је да године у шаху не значе много. Тврдим да га је амбиција на крају и уништила. Сматрао је да заслужује више и тражио је да му плаћају да би долазио на турнире. То је, донекле, имало смисла: многи људи су долазили само њега да гледају како игра. Донекле је то имало смисла, али није било превише поштено према другима. То је у једном тренутку превршило меру. Пошто није пристајао на компромисе, једноставно, престао је да игра. То је, свакако, био велики губитак за шаховски свет. Можда је тако морало да се заврши.
Роберт Боби Фишер умро је у Рејкјавику, 17. јануара 2008. године.
