Прича о једном момку из Шимановаца чији је сан управо постао стварност и који је пример да ништа није немогуће!
Ко је момак? Милош Рељић, обичан, скроман, добар момак из Шимановаца, који воли аутомобиле, вожњу аутомобилом, има велики таленат за вожњу и вешт је у томе… и сан му је (био) да једнога дана постане професионални возач тркачких аутомобила и учествује у аутомобилским тркама. На трагу сна,…снагом сопствене жеље, и уз помоћ своје породице, то је и постао. И више од тога!
Прича почиње… па одмах који дан после његовог рођења, када су га деда Љубиша и тата Саша први пут ставили у аутомобил “да седи и ту проведе време јер им је тако било лакше да га чувају и буде им на оку“, а и где би другде, када су му деда и тата били “мајстори на гласу на близу и на далеко, са мајсторским рукама“ за аутомобиле и поправку аутомобила, док су радили на аутомобилима у својој мајсторској радионици у Шимановцима. Пошто крв није вода што би се код нас рекло, у њему се пробудила жеља, па се почео интересовати за аутомобиле, толико да је већ са непуне четири године знао и могао да препозна “СВЕ“ аутомобиле по изгледу, а нешто потом и без гледања, само по звуку! Потом су му до руку дошле играчке, мали аутићи, па ауто на педале на који су му деда и тата када је мало порастао уградили акумулатор. Када је научио да чита, прво што је (про)читао био је… па наравно Aуто магазин, у једном од њих је била и мисао Енца Ферарија, који је свој живот почео поткивајући мазге а постао најпознатији ауто возач свих времена: “oно што можеш да сањаш, можеш и да урадиш“ и “ колико год аутомобили били отмени и моћни, човек стоји иза њих “. Па када је још мало порастао, појавила ce она револуционарна видео игра која је омогућавала да и он, додуше “виртуелно“, оснује своју мајсторску радионицу али и гаражу и аутодром са стазама за аутомобиле, набави свој аутомобил, и у њој са њим ради шта год пожели, растави га на делове, до најситнијих детаља, да види како одређени делови изгледају, мењају и функционишу, а онда га састави и потом иде на ауто трке, и тамо вози свој аутомобил и такмичи се. Cвe тo у савршеној симулацији, на стазама које су као праве, са правилима која су као на правој трци, чак са променом годишњих доба и услова на стази, због другачијег доживљаја вожње. Научио је како “тјунирати“ свој аутомобил посебно за сваку стазу и различите услове на стази, а осећај вожње и брзе вожње је врло реалан, и договарао се са својом виртуелном “пит стоп“ екипом. После тога, одлази на прве праве трке аутомобила, и најпосле моли деду и тату да га науче да вози прави аутомобил и полажe возачки испит на правом аутомобилу у правој вожњи, купуje први прави аутo… пa првa вожњa тим аутом, и то је било то. “Заразио се“. И више није хтео назад, на трагу свог сна и даље и више, да постане возач тркачког аутомобила и да се такмичи на ауто тркама, зашто да не постане и аутомобилски ас. Рекао је то деди и оцу, и дао обећање себи и њима, да ће то једног дана и постати. Они су га подржали и рекли да ће помоћи…
Најпре је са дедом и татом оформио мали тркачки тим, Милош возач а деда и тата у “пит стопу“. Купио je половни ауто, опрему за вожњу, набуџили су ауто, удахнули нови живот у њега, себе je претворио у возача тркачког аутомобила, а ауто у ауто за трке. Потом се мало опробао на локалним земљаним теренима око села, да провери себе и ауто… Видео je да може, охрабрио се, и након провере и одобрења са “својим тркачким тимом“ прикључио ce најближем ауто клубу који се бави ауто тркама: младом и перспективном “ASU Sirmien rejsing“ тиму из Руме, члану cпортске аутомобилске ауто крос асоцијације Србије, и укључио у такмичење у оквиру ауто крос трка на земљаној стази, младој и врло популарној дисциплини. Ауто крос стазе су кружне, земљане стазе, дужине до 2 км које захтевају од возача да поседује знатно умеће за вожњу на променљивом терену, а од возила да буде добро управљиво. Тренутно у Србији постоје 4 лиценциране стазе за ауто крос и то су: Аутокрос арена Српски Милетић, Сомборска арена, Тиса Бечеј и Аутокрос арена Срем у Шашинцима… И резултати су убрзо стигли. Укратко. У својој првој сезони у генералном пласману у оквиру своје асоцијације, дисциплине и земљe, а у конкуренцији мнooooого старијих, искуснијих и опремљенијих појединаца и тимова, био је трећи, постао аутомобилски ас и остварио сан!
План му је да у следећој сезони буде још бољи… а зашто да не и први, и тако оде и корак даље. Ово није он гласно рекао, већ je тo јавно изречена мисао аутора овога текста. Ауто спорт је јако скуп спорт, који изискује знатна финансијска улагања, а иза Милоша за сада стоји и помаже му само његова породица, па тако шта ће бити, остаје да пратимо и видимо.
Аутор текста: Александар Ђорђевић Саша, Шимановци
Објављено у Пећиначким новинама бр. 171 март 2024.године
